Авдо Карабеговић Хасанбегов - На рушевинама

Авдо Карабеговић Хасанбегов

На рушевинама

                                                                

О, дај ми руку да те водим туда,

— Тек чувај ми се да ми не посрнеш, —

Гле, како бршљан обраст’о је свуда,

Дивота сама куд год оком сврнеш!

Гле, лаки лахор косицу ти глади

И ђаволасто у њедра завири,

И обрашчиће вреле твоје хлади

И опет даље несташо отпири.

О дај ми руку! Је ли да је красно

Са ове хриди гледат’ оне равни?

Гле звјезде дрхћу, дрхће небо јасно

И сјећају нас успомена давни’.

Ах, ближе мени. Не плаши се ништа!

Кроз поноћ тиху нека сова хуче,

У овом храму нашег светилишта

Вјечитој тајни тражит ћемо кључе.

О, хајде са мном, моје мило лане,

Кроз густи шипраг лутаћемо сами,

Ах, лутаћемо докле данак сване,

О хајде са мном у тој полутами.

О, хајде са мном кроз те краје мирне,

Јер брзо летe дaни људске среће —

И наше усне самрт ће да дирне,

По гробљу нашем никнути ће цв’јеће.

†Авдо Карабеговић Хасанбегов

“Нова Искра” број 6

С. А. Карабеговић - Снови

Снови*)

I.

Златна зора од истока руди,

Мрак одгони мрачне ноћи дуге. —

Ој вини се из пламених груди,

Слатка пјесмо невоље и туге!

Свједок буди мог плама и жара

У млађани груди што ми тиња:

Плам освете, што чудеса ствара,

За Србинство вјечито прамиња.

Причај роду нашу славу стару, —

Српском роду, што чами у узи:

Туђи, ропски њега ланци тару —

Друга буди ти његовој тузи!...

Буд’ му друга, док сунце не сине, —

Златно сунце слободице наше,

Српство док се свог циља довине,

К’о што прије давно, давно бјеше!

II.

Сјајне зв’езде трепераху,

А ја мислим, роде, на те,

Туге вјечне у уздаху

Слатке моје жеље прате!

Ја погледам сунце јарко,

Кад ће милом Српству синут’;

Ох, дуго сам, дуго плако:

,,Слатка надо немој гинут’!“

„Зар да толке муке сноси

Брат најмили срцу моме?“

Плачно око лице роси

У том јаду вјечитоме!...

И у вјечној овој тузи,

Заборавим ропство своје,

Трудно око в’јеком сузи:

„Боже спаси Српство моје!

Да, ал’ ено зора руди,

Навјешћује свјетлост дана,

Из сна мило Српство буди,

Жељо моја раздрагана!

И синуће сунце сјајно

Слободице — српског спаса,

Гесло наше величајно,

Слоге братске жар пламаса.

Да, јединство и слобода

Послана нам одозгора,

Слатка нада мога рода

Испунит’ се једном мора.

Ох, сретан ћу тада бити,

Кад се Српству сунце јави,

Сузан данак оросити —

Српског спаса данак прави!

О, заруди б’јели дане!

Правда злобу нек разгања;

Нек слободе сунце сване —

О чем моје Српство сања!

*) Ова је родољубива пјесмица послата била „Босанској Вили“, али јој би суђено, да у „Лучи” изађе. — Ур.

Цариград                С. А. Карабеговић

“Луча” 1898

Шаћир Карабеговић-Хасанбегов - Не има часа

Не има часа

Не има часа, којег се нећу

Јединог блага сјетити свог,

Светиње, среће, љубави веће

Од тебе нема – сем Српства мог.

Среће ми моје, душе ми моје,

Тако ми Бога србинског,

Тако ми неба, тако ми сунца,

Тако ме, душо, помог’о Бог!

Тако ми оне зорице рујне,

Коју ја сањам Србинству свом,

Тако ми чара, које ја гледам

Без срца, срце – у оку твом.

Тако ми свете љубави моје,

Тако ми чарног, ах, ока твог,

Тако ми светог имена: Србин,

Тако ми Бога све-српског.

Тако ми часа, којег се родих,

Тако ми срца српскога мог,

Тако ми часа, којег ћу мр’јети,

Тако ме, душо, помог’о  Бог;

Не има часа, којег се нећу

Јединог блага сјетити свог;

Светиње, среће, љубави веће

Од тебе нема – сем Српства мог!

Београд, 1903.    Шаћир Карабеговић-Хасанбегов

“Голуб” бр. 15     1903.

Шаћир Карабеговић-Хасанбегов - Хаста*)

Хаста*)

Дилбер Злата,**) чедо бајно

У сарајим мајке своје,

На душецим’ бл’једа лежи;

Ружичасте некад боје.

Виш’ ње мајка сузе лије,

Чедо своје Злато, зове –

С десну страну – Хафиз***) млађан

Чита стихе Коранове.

Мајка зове: Злато, Злато

Па јој бл’једо чело љуби,

Груди трза – тијо моли,

Горко плаче, па се губи.

Али Злата н’јемо гледи

Благи поглед – ни да трене…

Хафиз жудан поглед баца

На бијеле груди њене!...

Ох, Хафиз би радо дао

За те груди живот млађан –

Живот, Коран и Хафизлук:

За загрљај – један сладан!...

Мили мајка, Хафиз моли:

Алах, Алах, ****) спаси чедо!

Ал’ већ Алах Злату њину

У наручје смрти предо.

Дивно чедо – хаста одвећ

Црне вјеђе лако склопи,

Анђо смрти, крилом махну;

Зв’језда плину – па се стопи….

Модрича      Шаћир Карабеговић-Хасанбегов

* Хаста – болесник

** Злата – женско име

*** Хафиз – дословно значи књижевник, али и онај, који зна цео Коран (Мухамедово свето писмо) на памет (зато је и овде написан Хафиз великим почетним словом).

**** Алах - Бог

“Голуб” бр. 4    1905.

Вуку Ст. Караџићу

Вуку Ст. Караџићу

Као сунце вазда си нам сјао

и житнице ума роду брао;

трудио си много, српска дико,

све за народ у коме си нико.

Неуморно умно твоје крило

кроз таму је високо се вило;

ах, кроз таму милог рода твога,

кад је дријемо са незнања свога.

Род је био упро очи у те,

а ти си му расвијетлио путе,

расвијетлио првој својој мети,

да љубављу своме циљу лети.

Свак ти име са поносом збори

по ц’јелом се Српству усклик ори:

“Слава теби, слава дични сине!”

Па у бога за те милост просе,

и кости ти свете сада носе

сред љубљене твоје домовине!

Модрич (Босна)      С. А. Карабеговић

“Дубровник”  1898.

Авдо Карабеговић - Са бала

Са бала

Метнуше на плећа свилено одело.

Обућу од части твоје направише;

Па да би ти лице било превесело,

Своју слику на те, дјевице, ставише.

Ти радосно ходиш уз звуке кадрила

И заносно машеш својом враном косом,

Вију ти се скути, ко бијела крила,

Каваљери грме: клањам се! с патосом.

И ти ходиш тако, несрећно дијете,

Док у изби малој бабо сузе рони;

Ти не видиш оне који ти се свете.

Несрећно дијете, да л’  те савјест гони? 

Авдо Карабеговић,   М. Зворник

Босанска Вила бр. 8   1909.

Из спомен пјесама

Из спомен пјесама

(Покој. Авди Карабеговићу Хасанбегову)

Ови ведри, тихи покој

Ражљева га вјечна тмуша,

Ко вијеће безрјечито,

Уснулијех, мртвих душа;

Страх и немир силно буди

У сред мојих бурних груди….

Наоколо пала тама

И обвила гробље глухо,

Ал’ на небу, рек’ би, да је

Сјај живота ускрснуо,

Јер сањиве звјезде оне,

Злате престо васионе….

Сто свјетиљки на обзорју

Ко на тихом мору гори,

Сто сунашца у свом сјају,

Пред престолом вјечног двори,

И у плашту ноћи тије,

Жегу живот појезије!

Тек над гробље пала тама,

Обвила га са свих страна. –

Мир је мртви – тек ђекада,

Из вјетрића завитлана

Чудне неке гласе чујеш,

Па би хтио да тугујеш.

То је пјесник, што чудеса

У природи опијева –

-То је дневник у прошлости

Минулијех давних днева….

С њега око читат може,

Твоју свемоћ свети Боже!...

Ко ли оне гласе збори,

Ко ли таке пјесме креће;

Да л’ с мртвачким духовима

Разговара шарно цвеће?

Ил’ то прошлост, пјева клета,

Над рујинам црног свјета?

Гле надгробног споменика,

Што над оном хумком стоји,

То студени мрамор није,

Кој’ од смрти дане броји,

Сред својега носећ лика

Жиг онога мученика.

А. Карабеговић

Босанска Вила бр. 12   1902.