Ја нисам...

Ја нисам...

Ја нисам никад вид'о ведра неба,

тек црни облак виш' мене се вије,

ја анђеоског нисам видо лика —

сотона хорда на мене се смије!

Ја нисам никад клонуо ни пао,

ја под бременом тешким не јаукну;

ја гледам своје намрштено небо

и мирно чекам громови да пукну!

Ја нисам никад виђо среће лица:

ја само б'једу грлим и цјеливам

и пијем врелу крвцу срца свога,

а мутног ока сузом се умивам.

Ја мирно чекам смрт са голим мачем

да младог срца проспе крв ми врелу, —

па хоћу л' тада бити ведра лица,

ил, и тад туга биће на мом челу?

Све, сведно ми је, нека дође сада

и тргне срце, гробак моје среће,

ја склопит руке на молитву нећу

јер ни там' — знадем — горе бит ми неће!