Петру Кочићу

Петру Кочићу

Срце ми је скамењено,
Укочене очи стоје;
Ах, ни суза више нејмам,
Да над гробом среће моје...
Само једна кане!..

Ништа више нејмам свога,
Душу су ми отровали;
А из срца несретнога
Све су зв'јерски исчупали...
Ао, љуте ране!...

Још пилати крвожедни
Упрљани руку стоје;
А самрт се наднијела
На крваво лице твоје...
Отаџбино моја...

На мртвачком одру твоме,
Црни гавран гнездо свио;
Потомака Кајинови
Вјек се овај постидио...
Вај, судбино моја!..