Њој
Сва у срећи обасута,
Помно гледа б'јеле лале,
Па ме пита забринута:
Шта, под снјегом, па процвале?!
Та ме ријеч из сна прену,
Још се с ока суза лила,
Показах јој плачну зјену
Вај, није ме разумјела.
Ти, што питаш на шта личи
Мојих груди крвна рана...
Гледај ружу, кад процвати,
У сред твога ђулистана.
Ако желиш да познадеш
Среће моје убојицу –
Стани душо спрам зрцала,
Познаћеш га у свом лицу!..
Нема коментара:
Постави коментар