Вуку Стефановићу Караџићу
Са свију страна, гдје год Србин живи,
Твом помену ловор — вјенци лете,
Па и овај прими, славни Вуче,
Што га моја млада душа сплете!
У том вјенцу узалуд би било,
Тражит златом исплетених грана.
Јер тај вјенац ништа друго није,
Него моја душа раздрагана.
Низ година, штоно се је сплео,
У даљини изнад гроба твога,
Ко да бјеше ланац тешких мука,
Туђе легло — срца леденога.
Ал’ ти гредеш својој земљи сада,
Своја земља лагана је рака,
На твом гробу неумрли Вуче,
Мирисаће српска ружа слатка!
Нема коментара:
Постави коментар