Снови*)
I.
Златна зора
од истока руди,
Мрак одгони
мрачне ноћи дуге. —
Ој вини се
из пламених груди,
Слатка
пјесмо невоље и туге!
Свједок буди
мог плама и жара
У млађани
груди што ми тиња:
Плам освете,
што чудеса ствара,
За Србинство
вјечито прамиња.
Причај роду
нашу славу стару, —
Српском
роду, што чами у узи:
Туђи, ропски
њега ланци тару —
Друга буди
ти његовој тузи!...
Буд’ му
друга, док сунце не сине, —
Златно сунце
слободице наше,
Српство док
се свог циља довине,
К’о што
прије давно, давно бјеше!
II.
Сјајне
зв’езде трепераху,
А ја мислим,
роде, на те,
Туге вјечне
у уздаху
Слатке моје
жеље прате!
Ја погледам
сунце јарко,
Кад ће милом
Српству синут’;
Ох, дуго
сам, дуго плако:
,,Слатка
надо немој гинут’!“
„Зар да
толке муке сноси
Брат најмили
срцу моме?“
Плачно око
лице роси
У том јаду
вјечитоме!...
И у вјечној
овој тузи,
Заборавим
ропство своје,
Трудно око
в’јеком сузи:
„Боже спаси
Српство моје!
Да, ал’ ено
зора руди,
Навјешћује
свјетлост дана,
Из сна мило
Српство буди,
Жељо моја
раздрагана!
И синуће
сунце сјајно
Слободице —
српског спаса,
Гесло наше
величајно,
Слоге
братске жар пламаса.
Да,
јединство и слобода
Послана нам
одозгора,
Слатка нада
мога рода
Испунит’ се
једном мора.
Ох, сретан
ћу тада бити,
Кад се
Српству сунце јави,
Сузан данак
оросити —
Српског
спаса данак прави!
О, заруди
б’јели дане!
Правда злобу
нек разгања;
Нек слободе
сунце сване —
О чем моје Српство
сања!
*) Ова је
родољубива пјесмица послата била „Босанској Вили“, али јој би суђено, да у
„Лучи” изађе. — Ур.
Цариград С. А. Карабеговић
“Луча” 1898
