У ноћи

У ноћи

Ноћ је мрачна, киша пљушти,

Из даљине вјетар дува,

На дрвећу лишће шушти,

Попуцкује грана сува.

Величајна туга нека,

Ко да кроз ноћ свијет мири,

Сине муња из даљине,

Гром затутњи, па се смири.

И у куту дома мога,

Силне судбе коб се врти,

Попуцкује грана сува,

Не од буре, већ од смрти.

Св’јетла муња, св’јетли путе,

За њом ноћ ми љубав скрива;

Моја мајка к небу греди,

Да се мира наужива.

Модрич, 22/VIII 1896.

А. Карабеговић, Хасанбегов

Прољеће

Прољеће

Све је будно и весело,

Поља, дôља, бр’јег -;

Сунце јарко огријало,

Стопио се сн’јег! ….

Шума листа, трава расте,

Славуј поп’јева;

Сваки трнак, свака стаза,

Цв’јећем с’ од’јева.

Ту из жбуна поток мали,

Тихо жубори;

Вал за валом тако јури,

К’о  да говори! ….

Здраво мило премаљеће,

Здраво лугови,

Здраво поља, росно цв’јеће,

Моји другови! ….

Цариград

С. А. Карабеговић

Босанска вила бр. 8  1898.

“Вијенцу”

“Вијенцу”

Српско-прав. цркв.  пјевачком друштву у Брчком

Слава вама витезови храбри!

Носиоци српске свијести праве,

Лучо света посавске просвете!

Живи доказ старе наше славе.

“Слава вама!” Одсвуд Србин кличе,

Огледало нашијех дједова -

У вама се сва прошлост огледа

И будућност српскијех синова!

Опојени српском пјесмом живом

У њу своју полажете наду;

Најдивније пјесме српских гора

С ваших уста кр’јепе Српчад младу.

Слава вама идеали живи!

Прадједова наших дивна дико!

Слава вама узор-српски синци!

Кличе вама мало и велико.

Пет вјекова Србинове гусле

Тјешиле га у часове тешке,

Пјевао је и плакао с њима;

Сјећао се прошлости витешке.

Па и сада омладина мила

Пригрлила гусле Србинове,

Пјесме пјева својој слави старој,

С њима чека зрак слободе нове.

Таки само прегаоци наши

Прославиће српско име св’јетом,

Што слободу и дјетињство љубе

И снаже се српском пјесмом светом.

Слава вама! И мој поклич бурни

Отима се, синци српског соја,

-Вама браћо, идеали моји! ….

Из грудију скромна пјесма моја.

Цариград, 3. новембар 1897.    С. А. Карабеговић

Пјесме моје

Пјесме моје

Полетите пјесме моје,

Нека вам је сретан лет,

Полетите, пјесме миле,

Кроз цијели српски св’јет!

Гдје је слоге и љубави

Вјечни завичај,

Гдје но злобе никад нема

То је српски крај.

И кажите браћи мојој

Жељу срца мог,

Нек се слажу нек се љубе

Помоће нам Бог.

Још кажите, пјесме миле

Да је ропству крај,

Освиће нам дан слободе

Ево сунца сјај!

                Цариград

Попу Јеврему Станковићу

Попу Јеврему Станковићу

За будућност српске дјеце,

Жртвовати све си рад; -

Снагу, живот и богатство

И сву срећу, слатки над.

Подиго си школу свету

Тврд јој темељ ударио,

И што год си оче, имо

Све си њојзи поклонио.

Поред школе храм Талије,

Ђе се млада Српчад уче,

Приказиват славу дједа

Која сије попут луче …

Опјеват  ти доброчинства,

Ту је моја, мала моћ,

Испред луче сунца јарког

Уклања се црна ноћ ….

Ја не слушам овдје њега,

Овом пјесмом што је вијем -

Већ величам пјесму своју

Са именом његовијем! …

Пакрац, (Славонија)

"Босанска вила" 1903. год.

Ох, та љубим те ….

Ох, та љубим те ….

Ох, та љубим те,

Љубим, жаром срца,

Љубим те к’о зора

Исход раног сунца.

Љубим те мајко,

Љубим истински,

Ох, љубим те, љубим -

Љубим синовски ….

Ево ти се кунем

Тобом, мени светом,

Кунем ти се мајко

Пред цијелим с’вјетом.

Тако ми правде

Вишњега Бога,

Тако ми српског

Имена мога.

Тако ми оних

Спомена свију,

Вјекови тамни,

Што н’о их крију.

И тако ми тебе

Најмилије,

Љубићу те дотле

Док ми срце бије! …

Противу ислама,

То ништа није,

Син отаџбину,

Љубити смије! …

                 Будимпешта, 8. августа 1900.

                 Србин Авдо Карабеговић*).

*) У потпису, никакве фалсификације нема. Писац.

Последња песма

Последња песма

Лишће пада са увелих грана,

Душу моју тежак стиск’о јад;

Надо моја, вјеро закопана.

Срце моје, шта ми радиш сад?

Вјетар хуји са далеких страна,

Тужна јесен однесе му над;

Зоро моја, срећо неснивана,

Срце моје, шта ми радиш сад?

Срце дршће, а леди се душа…

Мени више неће процваст’ цвјеће,

Лист са горе отрже се млад

И зацвили…

Да л’ ме ко год слуша,

Слуша ли ми ко год пјесму среће?…

Срце моје, шта ми радиш сад?    

Што си стала

Што си стала

Што си стала, што ме гледаш?
Нисам ђаво него човек.
Све док буде неба било –
Остаћемо исти довек.

Један жели кору хлеба,
Други гази посред злата,
Ал' од свију једном биће
Једна вел'ка хрпа блата.

Диван ће се лонац слити
Од тог блата, од тог кала,
То ће бити прво дело
Човекови идеала.

Што си стала, што ме гледаш
Читај с лица жеље моје!
Ја сам скроман, врло скроман,
Све што хоћу: љубав то је...

Сазнање

Сазнање

Од дјетињства, у дубини груди
Носио сам љубав, слику твоју,
А у срцу тајио сам вјечно
Чувства своја, живу жељу своју.

И сузе ми потекоше с ока,
Низ блиједо сливајућ' се лице,
А у њима заблиста се љубав,
Као освит румене зорице.

Ти ми обви руке око врата
Срце свисну, притиснуто, страсно...
Пред свршеним чином неста суза,
Све сам сазно, и бјеше ми јасно.

Покојном Авди Карабеговићу Хасанбегову

Покојном Авди Карабеговићу Хасанбегову

Процвиље ми срце тужно
Ко да га смрти стрела рани.
Потамни ми сунце жарко,
Помрчаше свјетли дани.

Облише ме чемер сузе,
Од којих се море прели;
У којима моје наде
Задња искра већ догори.

Наста поноћ вјечна, тамна.
Кроз њу б'једни блудим сам.
Тебе тражим, тебе зовем.
Ах! све ј' брате узаман.

Ти си умро, све ми збори.
Фанатици смрт ти даше.
Твоје срце, твоје груди
Они злобно растргаше.

Али нека! кунем ти се
Висинама плава неба!
Кунем ти се прахом твојим!
Платићу им како треба! 

Петру Кочићу

Петру Кочићу

Срце ми је скамењено,
Укочене очи стоје;
Ах, ни суза више нејмам,
Да над гробом среће моје...
Само једна кане!..

Ништа више нејмам свога,
Душу су ми отровали;
А из срца несретнога
Све су зв'јерски исчупали...
Ао, љуте ране!...

Још пилати крвожедни
Упрљани руку стоје;
А самрт се наднијела
На крваво лице твоје...
Отаџбино моја...

На мртвачком одру твоме,
Црни гавран гнездо свио;
Потомака Кајинови
Вјек се овај постидио...
Вај, судбино моја!.. 

О, харемски дивни цвете

О, харемски дивни цвете

О, харемски дивни цвете,
Зашто тужно гледаш на ме
Па ми тужни ти погледи
Из срдашца уздах маме?

Можда слутиш црну срећу,
Коју судба спрема нама;
Ил' помажеш мени плакат'
Својим бисер сузицама!

Ил' за другим срце твоје
У љубави жаркој вене?
- ''Казаће ти, мој драгане,
Ове сузе прољевене...''

Њој

Њој

Сва у срећи обасута,
Помно гледа б'јеле лале,
Па ме пита забринута:
Шта, под снјегом, па процвале?!

Та ме ријеч из сна прену,
Још се с ока суза лила,
Показах јој плачну зјену
Вај, није ме разумјела.

Ти, што питаш на шта личи
Мојих груди крвна рана...
Гледај ружу, кад процвати,
У сред твога ђулистана.

Ако желиш да познадеш
Среће моје убојицу –
Стани душо спрам зрцала,
Познаћеш га у свом лицу!..

На рушевинама идеала

На рушевинама идеала

I
Од кол'јевке па до сада,
Несрећа ме ув'јек прати.
Оца не знам, престао сам
Давно име мајке звати...
Шеснајест је мени љета,
Немам дома ни ватана,
Изгубљен сам у туђини,
Срећа ми је разрувана.
Немам вјере, немам нада,
Нити игде иког свога,
Са несреће тешке своје,
Мрзим свијет, хулим бога.

II
Мој је живот сличан цвјету
кад јесењи ветри пирну,
Тужно гледам како вене,
Кад му мразом круну дирну.
О, животе, ал си бједан
Докле ћу се робом звати?...
Нису ово више људи
Додијало робовати!

III
Ја сам зелен листак с горе,
Хладног мраза прва жртва,
И далеко иза гора
Наћете ме једном мртва.
Дунуо је хладан Бореј,
Отрг'о ме с зелен гране,
Одуно ме преко мора,
На северне хладне стране.

IV
Северно сам небо мрачно,
Које не зна шта су боли,
Душа моја нити љуби,
Нит презире, нити моли.
Да, небо сам, мрачно небо,
Које јоште не познаје,
Нити среће ни несреће.

V
Да, и ја сам цв'јетак један,
Одбачено људско чедо,
Али, али, ја не марим,
Презирем те црна бједо.
Презирем те, ја не молим,
Лака ми је моја бједа,
Само, само, да ми око,
Безброј туђих још не гледа. 

Мати

Мати
Алекси Шантићу

Твог живота цв'јет је свен'о,
Твоје сунце преста сјати,
Сунце моје угашено. –
Мати, Мати!

Ти си бл'једа, к'о смрт бл'једа,
Пакост, злоба свуд те прати,
Крв т' испише твоја чеда –
Мати, Мати!

Ти се надаш, надом тјешиш:
''Бог је добар, он ће дати!''
И не слутиш како гр'јешиш.
Мати, Мати!

Твоји синци твоји нису,
Ти их не см'јеш својим звати
Туђе слуге постали су. –
Мати, Мати!