Авдо Карабеговић Хасанбегов - На рушевинама

Авдо Карабеговић Хасанбегов

На рушевинама

                                                                

О, дај ми руку да те водим туда,

— Тек чувај ми се да ми не посрнеш, —

Гле, како бршљан обраст’о је свуда,

Дивота сама куд год оком сврнеш!

Гле, лаки лахор косицу ти глади

И ђаволасто у њедра завири,

И обрашчиће вреле твоје хлади

И опет даље несташо отпири.

О дај ми руку! Је ли да је красно

Са ове хриди гледат’ оне равни?

Гле звјезде дрхћу, дрхће небо јасно

И сјећају нас успомена давни’.

Ах, ближе мени. Не плаши се ништа!

Кроз поноћ тиху нека сова хуче,

У овом храму нашег светилишта

Вјечитој тајни тражит ћемо кључе.

О, хајде са мном, моје мило лане,

Кроз густи шипраг лутаћемо сами,

Ах, лутаћемо докле данак сване,

О хајде са мном у тој полутами.

О, хајде са мном кроз те краје мирне,

Јер брзо летe дaни људске среће —

И наше усне самрт ће да дирне,

По гробљу нашем никнути ће цв’јеће.

†Авдо Карабеговић Хасанбегов

“Нова Искра” број 6

С. А. Карабеговић - Снови

Снови*)

I.

Златна зора од истока руди,

Мрак одгони мрачне ноћи дуге. —

Ој вини се из пламених груди,

Слатка пјесмо невоље и туге!

Свједок буди мог плама и жара

У млађани груди што ми тиња:

Плам освете, што чудеса ствара,

За Србинство вјечито прамиња.

Причај роду нашу славу стару, —

Српском роду, што чами у узи:

Туђи, ропски њега ланци тару —

Друга буди ти његовој тузи!...

Буд’ му друга, док сунце не сине, —

Златно сунце слободице наше,

Српство док се свог циља довине,

К’о што прије давно, давно бјеше!

II.

Сјајне зв’езде трепераху,

А ја мислим, роде, на те,

Туге вјечне у уздаху

Слатке моје жеље прате!

Ја погледам сунце јарко,

Кад ће милом Српству синут’;

Ох, дуго сам, дуго плако:

,,Слатка надо немој гинут’!“

„Зар да толке муке сноси

Брат најмили срцу моме?“

Плачно око лице роси

У том јаду вјечитоме!...

И у вјечној овој тузи,

Заборавим ропство своје,

Трудно око в’јеком сузи:

„Боже спаси Српство моје!

Да, ал’ ено зора руди,

Навјешћује свјетлост дана,

Из сна мило Српство буди,

Жељо моја раздрагана!

И синуће сунце сјајно

Слободице — српског спаса,

Гесло наше величајно,

Слоге братске жар пламаса.

Да, јединство и слобода

Послана нам одозгора,

Слатка нада мога рода

Испунит’ се једном мора.

Ох, сретан ћу тада бити,

Кад се Српству сунце јави,

Сузан данак оросити —

Српског спаса данак прави!

О, заруди б’јели дане!

Правда злобу нек разгања;

Нек слободе сунце сване —

О чем моје Српство сања!

*) Ова је родољубива пјесмица послата била „Босанској Вили“, али јој би суђено, да у „Лучи” изађе. — Ур.

Цариград                С. А. Карабеговић

“Луча” 1898