С. А. Карабеговић - Снови

Снови*)

I.

Златна зора од истока руди,

Мрак одгони мрачне ноћи дуге. —

Ој вини се из пламених груди,

Слатка пјесмо невоље и туге!

Свједок буди мог плама и жара

У млађани груди што ми тиња:

Плам освете, што чудеса ствара,

За Србинство вјечито прамиња.

Причај роду нашу славу стару, —

Српском роду, што чами у узи:

Туђи, ропски њега ланци тару —

Друга буди ти његовој тузи!...

Буд’ му друга, док сунце не сине, —

Златно сунце слободице наше,

Српство док се свог циља довине,

К’о што прије давно, давно бјеше!

II.

Сјајне зв’езде трепераху,

А ја мислим, роде, на те,

Туге вјечне у уздаху

Слатке моје жеље прате!

Ја погледам сунце јарко,

Кад ће милом Српству синут’;

Ох, дуго сам, дуго плако:

,,Слатка надо немој гинут’!“

„Зар да толке муке сноси

Брат најмили срцу моме?“

Плачно око лице роси

У том јаду вјечитоме!...

И у вјечној овој тузи,

Заборавим ропство своје,

Трудно око в’јеком сузи:

„Боже спаси Српство моје!

Да, ал’ ено зора руди,

Навјешћује свјетлост дана,

Из сна мило Српство буди,

Жељо моја раздрагана!

И синуће сунце сјајно

Слободице — српског спаса,

Гесло наше величајно,

Слоге братске жар пламаса.

Да, јединство и слобода

Послана нам одозгора,

Слатка нада мога рода

Испунит’ се једном мора.

Ох, сретан ћу тада бити,

Кад се Српству сунце јави,

Сузан данак оросити —

Српског спаса данак прави!

О, заруди б’јели дане!

Правда злобу нек разгања;

Нек слободе сунце сване —

О чем моје Српство сања!

*) Ова је родољубива пјесмица послата била „Босанској Вили“, али јој би суђено, да у „Лучи” изађе. — Ур.

Цариград                С. А. Карабеговић

“Луча” 1898

Шаћир Карабеговић-Хасанбегов - Не има часа

Не има часа

Не има часа, којег се нећу

Јединог блага сјетити свог,

Светиње, среће, љубави веће

Од тебе нема – сем Српства мог.

Среће ми моје, душе ми моје,

Тако ми Бога србинског,

Тако ми неба, тако ми сунца,

Тако ме, душо, помог’о Бог!

Тако ми оне зорице рујне,

Коју ја сањам Србинству свом,

Тако ми чара, које ја гледам

Без срца, срце – у оку твом.

Тако ми свете љубави моје,

Тако ми чарног, ах, ока твог,

Тако ми светог имена: Србин,

Тако ми Бога све-српског.

Тако ми часа, којег се родих,

Тако ми срца српскога мог,

Тако ми часа, којег ћу мр’јети,

Тако ме, душо, помог’о  Бог;

Не има часа, којег се нећу

Јединог блага сјетити свог;

Светиње, среће, љубави веће

Од тебе нема – сем Српства мог!

Београд, 1903.    Шаћир Карабеговић-Хасанбегов

“Голуб” бр. 15     1903.

Шаћир Карабеговић-Хасанбегов - Хаста*)

Хаста*)

Дилбер Злата,**) чедо бајно

У сарајим мајке своје,

На душецим’ бл’једа лежи;

Ружичасте некад боје.

Виш’ ње мајка сузе лије,

Чедо своје Злато, зове –

С десну страну – Хафиз***) млађан

Чита стихе Коранове.

Мајка зове: Злато, Злато

Па јој бл’једо чело љуби,

Груди трза – тијо моли,

Горко плаче, па се губи.

Али Злата н’јемо гледи

Благи поглед – ни да трене…

Хафиз жудан поглед баца

На бијеле груди њене!...

Ох, Хафиз би радо дао

За те груди живот млађан –

Живот, Коран и Хафизлук:

За загрљај – један сладан!...

Мили мајка, Хафиз моли:

Алах, Алах, ****) спаси чедо!

Ал’ већ Алах Злату њину

У наручје смрти предо.

Дивно чедо – хаста одвећ

Црне вјеђе лако склопи,

Анђо смрти, крилом махну;

Зв’језда плину – па се стопи….

Модрича      Шаћир Карабеговић-Хасанбегов

* Хаста – болесник

** Злата – женско име

*** Хафиз – дословно значи књижевник, али и онај, који зна цео Коран (Мухамедово свето писмо) на памет (зато је и овде написан Хафиз великим почетним словом).

**** Алах - Бог

“Голуб” бр. 4    1905.

Авдо Карабеговић - Са бала

Са бала

Метнуше на плећа свилено одело.

Обућу од части твоје направише;

Па да би ти лице било превесело,

Своју слику на те, дјевице, ставише.

Ти радосно ходиш уз звуке кадрила

И заносно машеш својом враном косом,

Вију ти се скути, ко бијела крила,

Каваљери грме: клањам се! с патосом.

И ти ходиш тако, несрећно дијете,

Док у изби малој бабо сузе рони;

Ти не видиш оне који ти се свете.

Несрећно дијете, да л’  те савјест гони? 

Авдо Карабеговић,   М. Зворник

Босанска Вила бр. 8   1909.

При спровођењу у лудницу

При спровођењу у лудницу

-Од Кемала –

Тјерајте ме невинога,

Тјерајте ме куда знате,

Мене моје здраве мисли

И у ови амбис прате …

Здрави разум – гесло моје,

Нада мном ће вјечно сјати,

С ове стазе нико св’јете

Не може ме да поврати!

Држите ме да сам лудак,

За свој народ што се борим,

Што сам прего и’ све снаге,

Да му правде закон створим….

Зовете ме умоболним,

Стјег слободе што сам диго –

-Ој, кад будем и ја лудак,

Онда ума нема нико!...

Тјерајте ме куд вам воља,

Слободе ми не узесте,

У гвожђе ме окивајте

Опет мисли не сапесте..

С истином се упознати,

Само мудри људи могу,

Јер сунце је сл’јепцу тајно,

Ал је јасно здравом оку!...

И гроб сте ми ископали,

Још отрова дајте жива,

Па на вашу вељу радост

Нек ми живот смрт цјелива.

Незахвална браћа моја,

Смрвте у прах тјело моје,

Смрвте ову шаку праха,

Нека земља прими своје.

Али моју мисо свету

Не можете уништити,

-Потомци ће ваши – мојом

Светом стазом слиједити.

Тјерајте ме куда знате,

Све ће бити за бадава,

Јер што луди Кемал тражи

Дух времена изискава!....

Будимпешта          А. Карабеговић

Босанска Вила бр.  21 – 22   1902.

У ноћи

У ноћи

Ноћ је мрачна, киша пљушти,

Из даљине вјетар дува,

На дрвећу лишће шушти,

Попуцкује грана сува.

Величајна туга нека,

Ко да кроз ноћ свијет мири,

Сине муња из даљине,

Гром затутњи, па се смири.

И у куту дома мога,

Силне судбе коб се врти,

Попуцкује грана сува,

Не од буре, већ од смрти.

Св’јетла муња, св’јетли путе,

За њом ноћ ми љубав скрива;

Моја мајка к небу греди,

Да се мира наужива.

Модрич, 22/VIII 1896.

А. Карабеговић, Хасанбегов

Прољеће

Прољеће

Све је будно и весело,

Поља, дôља, бр’јег -;

Сунце јарко огријало,

Стопио се сн’јег! ….

Шума листа, трава расте,

Славуј поп’јева;

Сваки трнак, свака стаза,

Цв’јећем с’ од’јева.

Ту из жбуна поток мали,

Тихо жубори;

Вал за валом тако јури,

К’о  да говори! ….

Здраво мило премаљеће,

Здраво лугови,

Здраво поља, росно цв’јеће,

Моји другови! ….

Цариград

С. А. Карабеговић

Босанска вила бр. 8  1898.

“Вијенцу”

“Вијенцу”

Српско-прав. цркв.  пјевачком друштву у Брчком

Слава вама витезови храбри!

Носиоци српске свијести праве,

Лучо света посавске просвете!

Живи доказ старе наше славе.

“Слава вама!” Одсвуд Србин кличе,

Огледало нашијех дједова -

У вама се сва прошлост огледа

И будућност српскијех синова!

Опојени српском пјесмом живом

У њу своју полажете наду;

Најдивније пјесме српских гора

С ваших уста кр’јепе Српчад младу.

Слава вама идеали живи!

Прадједова наших дивна дико!

Слава вама узор-српски синци!

Кличе вама мало и велико.

Пет вјекова Србинове гусле

Тјешиле га у часове тешке,

Пјевао је и плакао с њима;

Сјећао се прошлости витешке.

Па и сада омладина мила

Пригрлила гусле Србинове,

Пјесме пјева својој слави старој,

С њима чека зрак слободе нове.

Таки само прегаоци наши

Прославиће српско име св’јетом,

Што слободу и дјетињство љубе

И снаже се српском пјесмом светом.

Слава вама! И мој поклич бурни

Отима се, синци српског соја,

-Вама браћо, идеали моји! ….

Из грудију скромна пјесма моја.

Цариград, 3. новембар 1897.    С. А. Карабеговић