четвртак, 7. фебруар 2019.

Шаћир Карабеговић-Хасанбегов - Не има часа


Не има часа

Не има часа, којег се нећу
Јединог блага сјетити свог,
Светиње, среће, љубави веће
Од тебе нема – сем Српства мог.

Среће ми моје, душе ми моје,
Тако ми Бога србинског,
Тако ми неба, тако ми сунца,
Тако ме, душо, помог’о Бог!

Тако ми оне зорице рујне,
Коју ја сањам Србинству свом,
Тако ми чара, које ја гледам
Без срца, срце – у оку твом.

Тако ми свете љубави моје,
Тако ми чарног, ах, ока твог,
Тако ми светог имена: Србин,
Тако ми Бога све-српског.

Тако ми часа, којег се родих,
Тако ми срца српскога мог,
Тако ми часа, којег ћу мр’јети,
Тако ме, душо, помог’о  Бог;

Не има часа, којег се нећу
Јединог блага сјетити свог;
Светиње, среће, љубави веће
Од тебе нема – сем Српства мог!

Београд, 1903.    Шаћир Карабеговић-Хасанбегов

“Голуб” бр. 15     1903.







уторак, 5. фебруар 2019.

Шаћир Карабеговић-Хасанбегов - Хаста*)




Хаста*)

Дилбер Злата,**) чедо бајно
У сарајим мајке своје,
На душецим’ бл’једа лежи;
Ружичасте некад боје.

Виш’ ње мајка сузе лије,
Чедо своје Злато, зове –
С десну страну – Хафиз***) млађан
Чита стихе Коранове.

Мајка зове: Злато, Злато
Па јој бл’једо чело љуби,
Груди трза – тијо моли,
Горко плаче, па се губи.

Али Злата н’јемо гледи
Благи поглед – ни да трене…
Хафиз жудан поглед баца
На бијеле груди њене!...

Ох, Хафиз би радо дао
За те груди живот млађан –
Живот, Коран и Хафизлук:
За загрљај – један сладан!...

Мили мајка, Хафиз моли:
Алах, Алах, ****) спаси чедо!
Ал’ већ Алах Злату њину
У наручје смрти предо.

Дивно чедо – хаста одвећ
Црне вјеђе лако склопи,
Анђо смрти, крилом махну;
Зв’језда плину – па се стопи….

Модрича      Шаћир Карабеговић-Хасанбегов


* Хаста – болесник
** Злата – женско име
*** Хафиз – дословно значи књижевник, али и онај, који зна цео Коран (Мухамедово свето писмо) на памет (зато је и овде написан Хафиз великим почетним словом).
**** Алах - Бог

“Голуб” бр. 4    1905.