уторак, 11. фебруар 2014.

Авдо Карабеговић









"Глас Црногорца"  8-VIII-1898








У очи Видова 1898.



У очи Видова 1898.


I

Што то тутњи са далеких страна?
Што се плава мргоде небеса ….?
Је л то оркан бурног оцеана
Ил’ се вулкан горостасни стреса?!

Чује ли се оно поклич бојни
Што потреса моје трошне груди?
Звече л’ мачи? је л’ плач дјева гојни
У по ноћи што ме из сна буди!?

Што то сузе облакови сури?
Плаче л’ небо? ил анђели плачу?
Да л’ то прошлост на крилима јури
Скривајући врх оштроме мачу?

Кличе л вила са високих гора?
Је л’ још сунце сјетно и крваво?
Да л’ вјечитој слави свиће зора
Видов дане, тужна давор-славо!?


II


Еј, Косово тужно и жалосно!
Склањали се за високе горе
Јарко сунце сјетно, невесело,
Да не гледа ђе се браћа боре?

Да не гледа мачеве крваве
Ђе брат брату кроз груди пробада,
Да не гледа срца издајничка
Ђе паклена злоба, завист влада.

Да ли чекаш ај, Косово тужно!
Нове братске борбе и мегдана?
Да ли чекаш — еј судбино клета —
Сретнијега туде Видов дана.

Или чекаш да изглади врјеме
Црне боре са твојега чела,
Да на гробљу праотаца својих
Загрле се браћа превесела.

Да ли чекаш братско разбојиште,
Опет бојна труба да затруби?
Или чекаш — ах злаћани санци —
Да се Призрен с Авалом пољуби?!




На мјесечини




На мјесечини

Уморни зраци благо умиру —
пошљедњи поздрав тихој вечери
анђо мира крилом махнуо,
и од тог једног топлог замаха,
ко танко вело, вечер прозрачна,
на упокојену земљу спусти се.





Судбина људи





Судбина људи

Прохујали дуги вјеци, заборав их скрио тавни,
Ишчезли часи среће — жарке среће дани славни!
Протјецао људски живот ко валови бурних вода,
Васиона титрала се са судбином људског рода.






Ја нисам...



Ја нисам...

Ја нисам никад вид'о ведра неба,
тек црни облак виш' мене се вије,
ја анђеоског нисам видо лика —
сотона хорда на мене се смије!

Ја нисам никад клонуо ни пао,
ја под бременом тешким не јаукну;
ја гледам своје намрштено небо
и мирно чекам громови да пукну!

Ја нисам никад виђо среће лица:
ја само б'једу грлим и цјеливам
и пијем врелу крвцу срца свога,
а мутног ока сузом се умивам.

Ја мирно чекам смрт са голим мачем
да младог срца проспе крв ми врелу, —
па хоћу л' тада бити ведра лица,
ил, и тад туга биће на мом челу?

Све, сведно ми је, нека дође сада
и тргне срце, гробак моје среће,
ја склопит руке на молитву нећу
јер ни там' — знадем — горе бит ми неће!






На рушевинама



На рушевинама

О, дај ми руку, да те водим туда,
тек чувај ми се, да ми не посрнеш;
гле, како бршљан обрасто је свуда!
Дивота сама куд год оком сврнеш;

гле, лаки лахор косицу ти глади!
И ђаволасто у њедра завири
и обрашчиће твоје вреле хлади
и опет даље, несташко отпири.






Ђул мирише



Ђул мирише

Ђул мирише, мирисом уздише,
а сабахски зефирић га њише,
ђул мирише, моје гонџе лале,
ко и твоје рујне усне мале.





Свјати Боже!



Свјати Боже!
Посвећено: Милану Максимовићу, адвокату.

Спавај мајко, б’једна мајко,
Туђинцима све си дала,
А твоја се јадна чеда
У сто мука закопала.

Спавај мајко, б’једна мајко,
Туђинцима све си дала,
Па ни своје добро срце
Ниси дјеци задржала.

Спавај мајко, б’једна мајко
Туђинцима све си дала;
Твоја љубав, твом животу
За свагда је отпјевала:
Свјати Боже! Свјати Боже!




"Босанска вила" бр.5   1907.год.



Пред твојим станом



Пред твојим станом

Ноћ је тавна, непрегледна,
Вјетар шиба са свих страна …
Измучена сјенка једна
Стајала је крај твог стана.

Ледне капи хладне кише
Шибаху је ц’јело вече
И ништа се не чу више -
До Златица како тече.

Ти у свилу затрпана
Блажене си снове снила;
Њена душа уплакана
Молитве је Богу вила.

“О свемоћни! Боже свети ….”
Чу се кроз мрак ноћи тије,
“Једнога се срца сјети:
Чувај ми је, чувај ми је ….”








"Босанска вила" бр.7   1907.год.




Посланица Шевкији Глухићу



Посланица Шевкији Глухићу

Еј, Шевкија, робе тужни,
Плачидруже, овог в’јека
Гдје да тражиш тужном срцу,
Боној души слатка л’јека.

Погледајдер, дубље мало
У живота наше дане;
Па се онда назад врни
У прошлости дане славне ….

Да, ево ти књига ова,
Бињ бешијуз ¹) броји љета;
Крстише је чудно људи:
Историја овог св’јета.

И на страни јуз ²)  деветој
Кад пролисташ књигу ову,
Наћеш тамо измеђ свега
Историју Србинову.

Какви тада Срби бјеху?
Шта причају слова ова?
Ком’ за понос ком’ за дику,
Дивна слава Душанова!

Даље страна јуз петнеста,
Шта нам она тамо вели,
Ко и шта су Срби били,
Кад су Балкан запосјели?

Туд’ закуца срце младо,
Хоће груди да пробије -
А око ми сузом роси
Света слова историје …..


¹)     1500

²)     100




"Босанска вила" бр.10 1907.год.




Дођи…






Дођи…



“Дођи брате, слатки брате!
Наша мајка нагло вене;
Још за један часак само -
Склопиће се очи њене ….”

“Можда никад више нећеш,
Сагледат’ јој плачне, зјене;
Самртнички час се ближи -
Наша мајка нагло вене ….”

“Нека вене, нека вене,
Нек’ јој други боле блаже ….
Њена чеда гола, боса,
По туђини хљеба траже.









"Босанска вила" бр.2 1907.год.