Авдо Карабеговић Хасанбегов
На рушевинама
О, дај ми руку да те водим
туда,
— Тек чувај ми се да ми не
посрнеш, —
Гле, како бршљан обраст’о
је свуда,
Дивота сама куд год оком
сврнеш!
Гле, лаки лахор косицу ти
глади
И ђаволасто у њедра завири,
И обрашчиће вреле твоје
хлади
И опет даље несташо отпири.
О дај ми руку! Је ли да је
красно
Са ове хриди гледат’ оне
равни?
Гле звјезде дрхћу, дрхће
небо јасно
И сјећају нас успомена
давни’.
Ах, ближе мени. Не плаши се
ништа!
Кроз поноћ тиху нека сова
хуче,
У овом храму нашег
светилишта
Вјечитој тајни тражит ћемо
кључе.
О, хајде са мном, моје мило
лане,
Кроз густи шипраг лутаћемо
сами,
Ах, лутаћемо докле данак
сване,
О хајде са мном у тој
полутами.
О, хајде са мном кроз те
краје мирне,
Јер брзо летe дaни људске
среће —
И наше усне самрт ће да дирне,
По гробљу нашем никнути ће цв’јеће.
†Авдо Карабеговић Хасанбегов
“Нова Искра” број 6
Нема коментара:
Постави коментар