уторак, 11. фебруар 2014.

У очи Видова 1898.



У очи Видова 1898.


I

Што то тутњи са далеких страна?
Што се плава мргоде небеса ….?
Је л то оркан бурног оцеана
Ил’ се вулкан горостасни стреса?!

Чује ли се оно поклич бојни
Што потреса моје трошне груди?
Звече л’ мачи? је л’ плач дјева гојни
У по ноћи што ме из сна буди!?

Што то сузе облакови сури?
Плаче л’ небо? ил анђели плачу?
Да л’ то прошлост на крилима јури
Скривајући врх оштроме мачу?

Кличе л вила са високих гора?
Је л’ још сунце сјетно и крваво?
Да л’ вјечитој слави свиће зора
Видов дане, тужна давор-славо!?


II


Еј, Косово тужно и жалосно!
Склањали се за високе горе
Јарко сунце сјетно, невесело,
Да не гледа ђе се браћа боре?

Да не гледа мачеве крваве
Ђе брат брату кроз груди пробада,
Да не гледа срца издајничка
Ђе паклена злоба, завист влада.

Да ли чекаш ај, Косово тужно!
Нове братске борбе и мегдана?
Да ли чекаш — еј судбино клета —
Сретнијега туде Видов дана.

Или чекаш да изглади врјеме
Црне боре са твојега чела,
Да на гробљу праотаца својих
Загрле се браћа превесела.

Да ли чекаш братско разбојиште,
Опет бојна труба да затруби?
Или чекаш — ах злаћани санци —
Да се Призрен с Авалом пољуби?!




Нема коментара:

Постави коментар