уторак, 11. фебруар 2014.

Ја нисам...



Ја нисам...

Ја нисам никад вид'о ведра неба,
тек црни облак виш' мене се вије,
ја анђеоског нисам видо лика —
сотона хорда на мене се смије!

Ја нисам никад клонуо ни пао,
ја под бременом тешким не јаукну;
ја гледам своје намрштено небо
и мирно чекам громови да пукну!

Ја нисам никад виђо среће лица:
ја само б'једу грлим и цјеливам
и пијем врелу крвцу срца свога,
а мутног ока сузом се умивам.

Ја мирно чекам смрт са голим мачем
да младог срца проспе крв ми врелу, —
па хоћу л' тада бити ведра лица,
ил, и тад туга биће на мом челу?

Све, сведно ми је, нека дође сада
и тргне срце, гробак моје среће,
ја склопит руке на молитву нећу
јер ни там' — знадем — горе бит ми неће!






Нема коментара:

Постави коментар