Из спомен пјесама

Из спомен пјесама

(Покој. Авди Карабеговићу Хасанбегову)

Ови ведри, тихи покој

Ражљева га вјечна тмуша,

Ко вијеће безрјечито,

Уснулијех, мртвих душа;

Страх и немир силно буди

У сред мојих бурних груди….

Наоколо пала тама

И обвила гробље глухо,

Ал’ на небу, рек’ би, да је

Сјај живота ускрснуо,

Јер сањиве звјезде оне,

Злате престо васионе….

Сто свјетиљки на обзорју

Ко на тихом мору гори,

Сто сунашца у свом сјају,

Пред престолом вјечног двори,

И у плашту ноћи тије,

Жегу живот појезије!

Тек над гробље пала тама,

Обвила га са свих страна. –

Мир је мртви – тек ђекада,

Из вјетрића завитлана

Чудне неке гласе чујеш,

Па би хтио да тугујеш.

То је пјесник, што чудеса

У природи опијева –

-То је дневник у прошлости

Минулијех давних днева….

С њега око читат може,

Твоју свемоћ свети Боже!...

Ко ли оне гласе збори,

Ко ли таке пјесме креће;

Да л’ с мртвачким духовима

Разговара шарно цвеће?

Ил’ то прошлост, пјева клета,

Над рујинам црног свјета?

Гле надгробног споменика,

Што над оном хумком стоји,

То студени мрамор није,

Кој’ од смрти дане броји,

Сред својега носећ лика

Жиг онога мученика.

А. Карабеговић

Босанска Вила бр. 12   1902.