понедељак, 2. новембар 2015.

Бар ти се сјети

Бар ти се сјети

I

Ја сам путник изгубљени
На Сахари вјечног јада,
Провиђења нема мени,
Бог је реко: тај нек страда!

Па што хоћеш срце мило,
Коме шаљеш уздисаје?
Кад си вазда вољно било
Примит’ што ти судба даје.

II

Зора ми се тужна јави,
На истоку кад заплави, -
Мајске ноћи ведре, миле
Све су тада потавниле.

Не свијетле зраци сунца,
Јад је дошо до врхунца!

III

На западу сунце тоне
Сумрак земљу застире,
Боно срце моје клоне
И лагано умире.

Сунце ено ђе се губи
Невидно га нестаје;
Задњим зраком земљу љуби,
Срце куцат престаје.

Једна жеља небу лети
Задњи уздах умрлог:
Бар ти ме се кадгод сјети,
Као свога љубљеног!

Бег Авдо Карабеговић


Босанска Вила бр. 9  1905.







Нема коментара:

Постави коментар