Вуку Ст. Караџићу
Као сунце вазда си нам сјао
и житнице ума роду брао;
трудио си много, српска дико,
све за народ у коме си нико.
Неуморно умно твоје крило
кроз таму је високо се вило;
ах, кроз таму милог рода твога,
кад је дријемо са незнања свога.
Род је био упро очи у те,
а ти си му расвијетлио путе,
расвијетлио првој својој мети,
да љубављу своме циљу лети.
Свак ти име са поносом збори
по ц’јелом се Српству усклик ори:
“Слава теби, слава дични сине!”
Па у бога за те милост просе,
и кости ти свете сада носе
сред љубљене твоје домовине!
Модрич (Босна) С. А. Карабеговић
“Дубровник”
1898.
Нема коментара:
Постави коментар