Покојном Авди Карабеговићу Хасанбегову
Процвиље ми срце тужно
Ко да га смрти стрела рани.
Потамни ми сунце жарко,
Помрчаше свјетли дани.
Облише ме чемер сузе,
Од којих се море прели;
У којима моје наде
Задња искра већ догори.
Наста поноћ вјечна, тамна.
Кроз њу б'једни блудим сам.
Тебе тражим, тебе зовем.
Ах! све ј' брате узаман.
Ти си умро, све ми збори.
Фанатици смрт ти даше.
Твоје срце, твоје груди
Они злобно растргаше.
Али нека! кунем ти се
Висинама плава неба!
Кунем ти се прахом твојим!
Платићу им како треба!
Нема коментара:
Постави коментар