Петру Кочићу
Срце ми је скамењено,
Укочене очи стоје;
Ах, ни суза више нејмам,
Да над гробом среће моје...
Само једна кане!..
Ништа више нејмам свога,
Душу су ми отровали;
А из срца несретнога
Све су зв'јерски исчупали...
Ао, љуте ране!...
Још пилати крвожедни
Упрљани руку стоје;
А самрт се наднијела
На крваво лице твоје...
Отаџбино моја...
На мртвачком одру твоме,
Црни гавран гнездо свио;
Потомака Кајинови
Вјек се овај постидио...
Вај, судбино моја!..
