Ја нисам...
Ја нисам никад вид'о ведра
неба,
тек црни облак виш' мене се
вије,
ја анђеоског нисам видо лика —
сотона хорда на мене се смије!
Ја нисам никад клонуо ни пао,
ја под бременом тешким не
јаукну;
ја гледам своје намрштено небо
и мирно чекам громови да пукну!
Ја нисам никад виђо среће лица:
ја само б'једу грлим и цјеливам
и пијем врелу крвцу срца свога,
а мутног ока сузом се умивам.
Ја мирно чекам смрт са голим
мачем
да младог срца проспе крв ми
врелу, —
па хоћу л' тада бити ведра
лица,
ил, и тад туга биће на мом
челу?
Све, сведно ми је, нека дође
сада
и тргне срце, гробак моје
среће,
ја склопит руке на молитву нећу
јер ни там' — знадем — горе бит
ми неће!
