Емире II

Емире II

Слатка уста слатко зборе:
Бјежи драги, сунце моје!
Ето данка мрске зоре:
Пропашћемо обадвоје!

Ја је тјешим с пољупцима:
Не плаши се, круно среће,
Ко у љубав вјере има
Тај пропасти никад неће.

Док јој око сузом гори,
Ја јој љубим косе плаве,
А она ми кроз плач збори:
„Љубав ће нам доћи главе“.

Гледао сам кип Венерин
Највећега умјетника...
Ал' залуд ми сва љепота –
Кад не виђех твога лика...

Прохујаће златни дани,
Ишчезнуће зрачне наде,
Све ће прошлост да сарани...
Заплакат' ћеш горко таде... 

Емире

Емире

I
Прими ову киту цвјећа!
Име јој је љубав, срећа.
Нек те она на ме сјећа!
Прими ову киту цвјећа!

У њој три су српске боје,
И све жеље душе моје.
С' њом ти дајем срце своје.
Све што имам ето то је.

II

Ход' Емиро, ходи душо,
Ход' на крила прве среће,
Да те носим пут небеса,
Ђе вјечито цвјета цвјеће;

Да те водим у рај красни,
У његове ђулистане,
Ђе Мухамед Кевсер пије,
И безбрижно прати дане;

Да од звјезда оних сјајних
Блистави ти пријесто справим;
У анђеоском да те кругу
Узносећи љубим, славим.

VI

О, како је слатко пиће
Са румених усни они,
С' којих рујна зора свиће,
С' којих слатка пјесма звони.

Бог је рек'о:''Све те сласти,
''што сам својој ћери дао,
''нек се њиме Абдул части,
''Који но је увјек знао

''Да достојно љубав цјени,
''Да осети значај њени.
''Таки роб је мио мени.
''Нек' је сретан...благословен!..''

VII

Све радости овог свјета
Бог у моје стрпа груди.
Сад у њима љубав цвјета,
Љубав, која срећу нуди.

Ту, гдје срце пјесме поји,
Не допире мрак ни тама.
У дубини груди моји'
Јесте олтар божјег храма.

У том храму луча ти си,
Која никад не изгара.
Срце моје сретно ли си
Спрам толиког божјег дара! 

Бранку

Бранку

Јасни звуци твојијех пјесама
Јоште грију наша срца млада,
Света мисо ''Ђачког ти растанка'',
Нашој души једина је нада.

Пјесме твоје, наши осјећаји,
Туговање њежно ти и чисто,
Радост твоја, у нашим срцима
Ко у твоме огледа се исто.

Ти нам био, што је сунце св'јету,
Ти нам био, што је роса цв'јету,
Твоја слава и нас прославила,
Бујност твоја и нас осилила...

Штета сунцу, што те још не грије,
Штета пјесми, што те јоште није,
Штета земљи, што те млада крије,
Штета Бранко, што те српству није!

Вуку Стефановићу Караџићу

Вуку Стефановићу Караџићу

Са свију страна, гдје год Србин живи,

Твом помену ловор — вјенци лете,

Па и овај прими, славни Вуче,

Што га моја млада душа сплете!

У том вјенцу узалуд би било,

Тражит златом исплетених грана.

Јер тај вјенац ништа друго није,

Него моја душа раздрагана.

Низ година, штоно се је сплео,

У даљини изнад гроба твога,

Ко да бјеше ланац тешких мука,

Туђе легло — срца леденога.

Ал’ ти  гредеш својој земљи сада,

Своја земља лагана је рака,

На твом гробу неумрли Вуче,

Мирисаће српска ружа слатка!

Јовану Дучићу

Јовану Дучићу

Мој Јоване,

Тако ти је од вајкада у нас:
Браћа нису живела ко браћа,
Мржња им је раздирала груди,
А вјера их раздвајала љуто,
У дв'је чете паклених бораца;
Демон им је срцима завладо,
И на брата брат је диго руку,
Па кроз дуге године и вјеке
Настављали дјело Кајиново...

Многа ли је закукала мајка
Свом јединцу виш' крвавих груди,
У хладно га цјелујући чело.
Многа ли је процвилила љуба,
Многа мома уздахнула болно, -
А тај уздах пече на дно груди,
Ко од гвожђа усијана стр'јела,
И са чела хладан зној поцури...
Стиснем срце и прокунем љуто
Црну прошлост кукавну и срамну.
И сам себи узео би живот,
Јер се стидим гледати по свјету,
Са неслоге нашијех отаца!..

Многа ли је прокапала суза,
Гледајући, кроз маглену поноћ:
Два витеза дугу борбу воде,
Један другом живо срце чупа,
А иста им крв кроз жиле струји,
Иста их је одњихала мајка,
Истим их је задојила мл'јеком!..
И они су дуги бојак били,
И крв братску прољевали љуто,
Прољевали, али за – другога!..

А таква је судба Србинова!..
Да од в'јека, од искони давне
Бојак бије са братом рођеним,
И да ломи копља и мачеве,
А са братом – са небратом својим...
Вјекови су пролазили дуги,
А та се је борба настављала
Све с кољена на кољено друго,
И браћа су с неслоге и мржње
Гроб слободи српској ископала!..

Еј, када би родило се сунце,
Ново сунце љубави и слоге!
Из гроба би изникао пуста,
млади цв'јетак слободице наше,
И благим би замирисо миром...
Васкрсо би Дух дједова наших,
Да унуке сложне благослови...
Тад би браћа на бојишту старом, -
Ђе је много крви проливено,
Брат са братом бијућ' бојак љути,
- Стопили се у загрљај дуги;
И небо би свој благослов дало,
Божија би прокапала суза,
Света суза вјечна благослова:
Дјецо мила, проштено вам било!..

Ах, а дотле у неслози љутој
Колико ће пројурити љета?
И кол'ко ће канути ми суза
С мутног ока тугом исплакана?..
Колико ће проћи дугих ноћи,
Тешких ноћи без сна и без мира,
Све у нади и у жаркој чежњи,
А за српском слогом и јединством?..
Ко ће Јово одговорит' на то?!

Српству

Српству

Сјећам те се роде драги,
Сваког дана, сваког часа,
Твоја срећа, твоја слава,
Моје груди заталаса.

Те ми ова прва пјесма
Теби лети роде мио,
Па те грли па те љуби
И шапће ти; срећан био!

А знадеш ли, роде мили,
Ђе је твоја срећа, слава?
Наша љубав, слога наша
То је твоја срећа права.

Па нека нам то цвијеће
Широм Босне цвјета, мири,
Нек се слога, љубав братска
Међ тровјерном браћом шири.

Нек душману око стане,
Као што му стати мора,
Гледајући ђе из слоге
Моме роду свиће зора. 

Црној Гори

Црној Гори

Црна Горо, успомено драга,
Да, твоја је превелика снага!
Још да тебе није, горо мила,
Мог би рода малаксала крила!
Па и ако веле да си мала,
Али твоја велика је хвала!

Што на св’јету имаде јунака,
Све надвлада мишица ти јака.
Хвала твога витешког владара,
Не имаде на свијету пара.
Па ко ће ти спомен да избрише?
Камен сваки јунаштво ти пише!

Па ко би те хтио да наружи!
Кад за доказ старина ти служи.
Ко би твоју славу опјевао?
А јунаштво не би подигао.
Душманима ти задајеш јада,
У теби је мога рода нада!