Јовану Дучићу

Јовану Дучићу

Мој Јоване,

Тако ти је од вајкада у нас:
Браћа нису живела ко браћа,
Мржња им је раздирала груди,
А вјера их раздвајала љуто,
У дв'је чете паклених бораца;
Демон им је срцима завладо,
И на брата брат је диго руку,
Па кроз дуге године и вјеке
Настављали дјело Кајиново...

Многа ли је закукала мајка
Свом јединцу виш' крвавих груди,
У хладно га цјелујући чело.
Многа ли је процвилила љуба,
Многа мома уздахнула болно, -
А тај уздах пече на дно груди,
Ко од гвожђа усијана стр'јела,
И са чела хладан зној поцури...
Стиснем срце и прокунем љуто
Црну прошлост кукавну и срамну.
И сам себи узео би живот,
Јер се стидим гледати по свјету,
Са неслоге нашијех отаца!..

Многа ли је прокапала суза,
Гледајући, кроз маглену поноћ:
Два витеза дугу борбу воде,
Један другом живо срце чупа,
А иста им крв кроз жиле струји,
Иста их је одњихала мајка,
Истим их је задојила мл'јеком!..
И они су дуги бојак били,
И крв братску прољевали љуто,
Прољевали, али за – другога!..

А таква је судба Србинова!..
Да од в'јека, од искони давне
Бојак бије са братом рођеним,
И да ломи копља и мачеве,
А са братом – са небратом својим...
Вјекови су пролазили дуги,
А та се је борба настављала
Све с кољена на кољено друго,
И браћа су с неслоге и мржње
Гроб слободи српској ископала!..

Еј, када би родило се сунце,
Ново сунце љубави и слоге!
Из гроба би изникао пуста,
млади цв'јетак слободице наше,
И благим би замирисо миром...
Васкрсо би Дух дједова наших,
Да унуке сложне благослови...
Тад би браћа на бојишту старом, -
Ђе је много крви проливено,
Брат са братом бијућ' бојак љути,
- Стопили се у загрљај дуги;
И небо би свој благослов дало,
Божија би прокапала суза,
Света суза вјечна благослова:
Дјецо мила, проштено вам било!..

Ах, а дотле у неслози љутој
Колико ће пројурити љета?
И кол'ко ће канути ми суза
С мутног ока тугом исплакана?..
Колико ће проћи дугих ноћи,
Тешких ноћи без сна и без мира,
Све у нади и у жаркој чежњи,
А за српском слогом и јединством?..
Ко ће Јово одговорит' на то?!