Емире
I
Прими ову киту цвјећа!
Име јој је љубав, срећа.
Нек те она на ме сјећа!
Прими ову киту цвјећа!
У њој три су српске боје,
И све жеље душе моје.
С' њом ти дајем срце своје.
Све што имам ето то је.
II
Ход' Емиро, ходи душо,
Ход' на крила прве среће,
Да те носим пут небеса,
Ђе вјечито цвјета цвјеће;
Да те водим у рај красни,
У његове ђулистане,
Ђе Мухамед Кевсер пије,
И безбрижно прати дане;
Да од звјезда оних сјајних
Блистави ти пријесто справим;
У анђеоском да те кругу
Узносећи љубим, славим.
VI
О, како је слатко пиће
Са румених усни они,
С' којих рујна зора свиће,
С' којих слатка пјесма звони.
Бог је рек'о:''Све те сласти,
''што сам својој ћери дао,
''нек се њиме Абдул части,
''Који но је увјек знао
''Да достојно љубав цјени,
''Да осети значај њени.
''Таки роб је мио мени.
''Нек' је сретан...благословен!..''
VII
Све радости овог свјета
Бог у моје стрпа груди.
Сад у њима љубав цвјета,
Љубав, која срећу нуди.
Ту, гдје срце пјесме поји,
Не допире мрак ни тама.
У дубини груди моји'
Јесте олтар божјег храма.
У том храму луча ти си,
Која никад не изгара.
Срце моје сретно ли си
Спрам толиког божјег дара!
