Авдо Карабеговић - Са бала

Са бала

Метнуше на плећа свилено одело.

Обућу од части твоје направише;

Па да би ти лице било превесело,

Своју слику на те, дјевице, ставише.

Ти радосно ходиш уз звуке кадрила

И заносно машеш својом враном косом,

Вију ти се скути, ко бијела крила,

Каваљери грме: клањам се! с патосом.

И ти ходиш тако, несрећно дијете,

Док у изби малој бабо сузе рони;

Ти не видиш оне који ти се свете.

Несрећно дијете, да л’  те савјест гони? 

Авдо Карабеговић,   М. Зворник

Босанска Вила бр. 8   1909.

Из спомен пјесама

Из спомен пјесама

(Покој. Авди Карабеговићу Хасанбегову)

Ови ведри, тихи покој

Ражљева га вјечна тмуша,

Ко вијеће безрјечито,

Уснулијех, мртвих душа;

Страх и немир силно буди

У сред мојих бурних груди….

Наоколо пала тама

И обвила гробље глухо,

Ал’ на небу, рек’ би, да је

Сјај живота ускрснуо,

Јер сањиве звјезде оне,

Злате престо васионе….

Сто свјетиљки на обзорју

Ко на тихом мору гори,

Сто сунашца у свом сјају,

Пред престолом вјечног двори,

И у плашту ноћи тије,

Жегу живот појезије!

Тек над гробље пала тама,

Обвила га са свих страна. –

Мир је мртви – тек ђекада,

Из вјетрића завитлана

Чудне неке гласе чујеш,

Па би хтио да тугујеш.

То је пјесник, што чудеса

У природи опијева –

-То је дневник у прошлости

Минулијех давних днева….

С њега око читат може,

Твоју свемоћ свети Боже!...

Ко ли оне гласе збори,

Ко ли таке пјесме креће;

Да л’ с мртвачким духовима

Разговара шарно цвеће?

Ил’ то прошлост, пјева клета,

Над рујинам црног свјета?

Гле надгробног споменика,

Што над оном хумком стоји,

То студени мрамор није,

Кој’ од смрти дане броји,

Сред својега носећ лика

Жиг онога мученика.

А. Карабеговић

Босанска Вила бр. 12   1902.

Бар ти се сјети

Бар ти се сјети

I

Ја сам путник изгубљени

На Сахари вјечног јада,

Провиђења нема мени,

Бог је реко: тај нек страда!

Па што хоћеш срце мило,

Коме шаљеш уздисаје?

Кад си вазда вољно било

Примит’ што ти судба даје.

II

Зора ми се тужна јави,

На истоку кад заплави, -

Мајске ноћи ведре, миле

Све су тада потавниле.

Не свијетле зраци сунца,

Јад је дошо до врхунца!

III

На западу сунце тоне

Сумрак земљу застире,

Боно срце моје клоне

И лагано умире.

Сунце ено ђе се губи

Невидно га нестаје;

Задњим зраком земљу љуби,

Срце куцат престаје.

Једна жеља небу лети

Задњи уздах умрлог:

Бар ти ме се кадгод сјети,

Као свога љубљеног!

Бег Авдо Карабеговић

Босанска Вила бр. 9  1905.

При спровођењу у лудницу

При спровођењу у лудницу

-Од Кемала –

Тјерајте ме невинога,

Тјерајте ме куда знате,

Мене моје здраве мисли

И у ови амбис прате …

Здрави разум – гесло моје,

Нада мном ће вјечно сјати,

С ове стазе нико св’јете

Не може ме да поврати!

Држите ме да сам лудак,

За свој народ што се борим,

Што сам прего и’ све снаге,

Да му правде закон створим….

Зовете ме умоболним,

Стјег слободе што сам диго –

-Ој, кад будем и ја лудак,

Онда ума нема нико!...

Тјерајте ме куд вам воља,

Слободе ми не узесте,

У гвожђе ме окивајте

Опет мисли не сапесте..

С истином се упознати,

Само мудри људи могу,

Јер сунце је сл’јепцу тајно,

Ал је јасно здравом оку!...

И гроб сте ми ископали,

Још отрова дајте жива,

Па на вашу вељу радост

Нек ми живот смрт цјелива.

Незахвална браћа моја,

Смрвте у прах тјело моје,

Смрвте ову шаку праха,

Нека земља прими своје.

Али моју мисо свету

Не можете уништити,

-Потомци ће ваши – мојом

Светом стазом слиједити.

Тјерајте ме куда знате,

Све ће бити за бадава,

Јер што луди Кемал тражи

Дух времена изискава!....

Будимпешта          А. Карабеговић

Босанска Вила бр.  21 – 22   1902.

Молитва роба

Молитва роба

Боже мили, Боже благи,

Нека ти је вјечна хвала:

Српски народ, народ драги

Од многих га штити зала –

Заштити га Боже свети

Од злотвора, од проклети’!

Обијест им ти ускрати,

Над невином браћом мојом;

За недјела ти им плати,

Ти свемоћном руком својом.

Изли благу милост своју

Над несрећну браћу моју!

Раскин’ робљу тешке узе,

В’јековима што их носи;

Утари им горке сузе,

Што их тужно око роси …

Чуј, како те роб твој моли –

Молби правде, дај-одоли!

1901.    Карабеговић

Босанска Вила бр. 3   1902

У ноћи

У ноћи

Ноћ је мрачна, киша пљушти,

Из даљине вјетар дува,

На дрвећу лишће шушти,

Попуцкује грана сува.

Величајна туга нека,

Ко да кроз ноћ свијет мири,

Сине муња из даљине,

Гром затутњи, па се смири.

И у куту дома мога,

Силне судбе коб се врти,

Попуцкује грана сува,

Не од буре, већ од смрти.

Св’јетла муња, св’јетли путе,

За њом ноћ ми љубав скрива;

Моја мајка к небу греди,

Да се мира наужива.

Модрич, 22/VIII 1896.

А. Карабеговић, Хасанбегов

Прољеће

Прољеће

Све је будно и весело,

Поља, дôља, бр’јег -;

Сунце јарко огријало,

Стопио се сн’јег! ….

Шума листа, трава расте,

Славуј поп’јева;

Сваки трнак, свака стаза,

Цв’јећем с’ од’јева.

Ту из жбуна поток мали,

Тихо жубори;

Вал за валом тако јури,

К’о  да говори! ….

Здраво мило премаљеће,

Здраво лугови,

Здраво поља, росно цв’јеће,

Моји другови! ….

Цариград

С. А. Карабеговић

Босанска вила бр. 8  1898.