Шаћир Карабеговић-Хасанбегов - Не има часа

Не има часа

Не има часа, којег се нећу

Јединог блага сјетити свог,

Светиње, среће, љубави веће

Од тебе нема – сем Српства мог.

Среће ми моје, душе ми моје,

Тако ми Бога србинског,

Тако ми неба, тако ми сунца,

Тако ме, душо, помог’о Бог!

Тако ми оне зорице рујне,

Коју ја сањам Србинству свом,

Тако ми чара, које ја гледам

Без срца, срце – у оку твом.

Тако ми свете љубави моје,

Тако ми чарног, ах, ока твог,

Тако ми светог имена: Србин,

Тако ми Бога све-српског.

Тако ми часа, којег се родих,

Тако ми срца српскога мог,

Тако ми часа, којег ћу мр’јети,

Тако ме, душо, помог’о  Бог;

Не има часа, којег се нећу

Јединог блага сјетити свог;

Светиње, среће, љубави веће

Од тебе нема – сем Српства мог!

Београд, 1903.    Шаћир Карабеговић-Хасанбегов

“Голуб” бр. 15     1903.

Шаћир Карабеговић-Хасанбегов - Хаста*)

Хаста*)

Дилбер Злата,**) чедо бајно

У сарајим мајке своје,

На душецим’ бл’једа лежи;

Ружичасте некад боје.

Виш’ ње мајка сузе лије,

Чедо своје Злато, зове –

С десну страну – Хафиз***) млађан

Чита стихе Коранове.

Мајка зове: Злато, Злато

Па јој бл’једо чело љуби,

Груди трза – тијо моли,

Горко плаче, па се губи.

Али Злата н’јемо гледи

Благи поглед – ни да трене…

Хафиз жудан поглед баца

На бијеле груди њене!...

Ох, Хафиз би радо дао

За те груди живот млађан –

Живот, Коран и Хафизлук:

За загрљај – један сладан!...

Мили мајка, Хафиз моли:

Алах, Алах, ****) спаси чедо!

Ал’ већ Алах Злату њину

У наручје смрти предо.

Дивно чедо – хаста одвећ

Црне вјеђе лако склопи,

Анђо смрти, крилом махну;

Зв’језда плину – па се стопи….

Модрича      Шаћир Карабеговић-Хасанбегов

* Хаста – болесник

** Злата – женско име

*** Хафиз – дословно значи књижевник, али и онај, који зна цео Коран (Мухамедово свето писмо) на памет (зато је и овде написан Хафиз великим почетним словом).

**** Алах - Бог

“Голуб” бр. 4    1905.

Вуку Ст. Караџићу

Вуку Ст. Караџићу

Као сунце вазда си нам сјао

и житнице ума роду брао;

трудио си много, српска дико,

све за народ у коме си нико.

Неуморно умно твоје крило

кроз таму је високо се вило;

ах, кроз таму милог рода твога,

кад је дријемо са незнања свога.

Род је био упро очи у те,

а ти си му расвијетлио путе,

расвијетлио првој својој мети,

да љубављу своме циљу лети.

Свак ти име са поносом збори

по ц’јелом се Српству усклик ори:

“Слава теби, слава дични сине!”

Па у бога за те милост просе,

и кости ти свете сада носе

сред љубљене твоје домовине!

Модрич (Босна)      С. А. Карабеговић

“Дубровник”  1898.

Авдо Карабеговић - Са бала

Са бала

Метнуше на плећа свилено одело.

Обућу од части твоје направише;

Па да би ти лице било превесело,

Своју слику на те, дјевице, ставише.

Ти радосно ходиш уз звуке кадрила

И заносно машеш својом враном косом,

Вију ти се скути, ко бијела крила,

Каваљери грме: клањам се! с патосом.

И ти ходиш тако, несрећно дијете,

Док у изби малој бабо сузе рони;

Ти не видиш оне који ти се свете.

Несрећно дијете, да л’  те савјест гони? 

Авдо Карабеговић,   М. Зворник

Босанска Вила бр. 8   1909.

Из спомен пјесама

Из спомен пјесама

(Покој. Авди Карабеговићу Хасанбегову)

Ови ведри, тихи покој

Ражљева га вјечна тмуша,

Ко вијеће безрјечито,

Уснулијех, мртвих душа;

Страх и немир силно буди

У сред мојих бурних груди….

Наоколо пала тама

И обвила гробље глухо,

Ал’ на небу, рек’ би, да је

Сјај живота ускрснуо,

Јер сањиве звјезде оне,

Злате престо васионе….

Сто свјетиљки на обзорју

Ко на тихом мору гори,

Сто сунашца у свом сјају,

Пред престолом вјечног двори,

И у плашту ноћи тије,

Жегу живот појезије!

Тек над гробље пала тама,

Обвила га са свих страна. –

Мир је мртви – тек ђекада,

Из вјетрића завитлана

Чудне неке гласе чујеш,

Па би хтио да тугујеш.

То је пјесник, што чудеса

У природи опијева –

-То је дневник у прошлости

Минулијех давних днева….

С њега око читат може,

Твоју свемоћ свети Боже!...

Ко ли оне гласе збори,

Ко ли таке пјесме креће;

Да л’ с мртвачким духовима

Разговара шарно цвеће?

Ил’ то прошлост, пјева клета,

Над рујинам црног свјета?

Гле надгробног споменика,

Што над оном хумком стоји,

То студени мрамор није,

Кој’ од смрти дане броји,

Сред својега носећ лика

Жиг онога мученика.

А. Карабеговић

Босанска Вила бр. 12   1902.

Бар ти се сјети

Бар ти се сјети

I

Ја сам путник изгубљени

На Сахари вјечног јада,

Провиђења нема мени,

Бог је реко: тај нек страда!

Па што хоћеш срце мило,

Коме шаљеш уздисаје?

Кад си вазда вољно било

Примит’ што ти судба даје.

II

Зора ми се тужна јави,

На истоку кад заплави, -

Мајске ноћи ведре, миле

Све су тада потавниле.

Не свијетле зраци сунца,

Јад је дошо до врхунца!

III

На западу сунце тоне

Сумрак земљу застире,

Боно срце моје клоне

И лагано умире.

Сунце ено ђе се губи

Невидно га нестаје;

Задњим зраком земљу љуби,

Срце куцат престаје.

Једна жеља небу лети

Задњи уздах умрлог:

Бар ти ме се кадгод сјети,

Као свога љубљеног!

Бег Авдо Карабеговић

Босанска Вила бр. 9  1905.

При спровођењу у лудницу

При спровођењу у лудницу

-Од Кемала –

Тјерајте ме невинога,

Тјерајте ме куда знате,

Мене моје здраве мисли

И у ови амбис прате …

Здрави разум – гесло моје,

Нада мном ће вјечно сјати,

С ове стазе нико св’јете

Не може ме да поврати!

Држите ме да сам лудак,

За свој народ што се борим,

Што сам прего и’ све снаге,

Да му правде закон створим….

Зовете ме умоболним,

Стјег слободе што сам диго –

-Ој, кад будем и ја лудак,

Онда ума нема нико!...

Тјерајте ме куд вам воља,

Слободе ми не узесте,

У гвожђе ме окивајте

Опет мисли не сапесте..

С истином се упознати,

Само мудри људи могу,

Јер сунце је сл’јепцу тајно,

Ал је јасно здравом оку!...

И гроб сте ми ископали,

Још отрова дајте жива,

Па на вашу вељу радост

Нек ми живот смрт цјелива.

Незахвална браћа моја,

Смрвте у прах тјело моје,

Смрвте ову шаку праха,

Нека земља прими своје.

Али моју мисо свету

Не можете уништити,

-Потомци ће ваши – мојом

Светом стазом слиједити.

Тјерајте ме куда знате,

Све ће бити за бадава,

Јер што луди Кемал тражи

Дух времена изискава!....

Будимпешта          А. Карабеговић

Босанска Вила бр.  21 – 22   1902.